Наша земља се дужи низ година налази у економској кризи која се одражава на целокупну привреду. Самим тим, неповољан је и економски положај пољопривреде, а посебно је неповољан у задружном сектору. Због недостатка новчаних средстава, већина наших задруга не може да искористи већ постојећи потенцијал, нити да улаже у нове производне капацитете, не могу да запошљавају квалитетан стручни кадар који би својим знањем још више унапредио пољопривредну производњу задругара и коопераната.


Земљорадничке задруге се углавном баве ратарском производњом (претежна делатност). Просечан број задругара у задругама је 35, а у новооснованим задругама их је знатно мање. Новонастале задруге углавном немају имовину и мало инвестирају. Нису довољно прецизиране разлике између функције управљања и функције руковођења. Данас, земљорадничке задруге морају да имају способне менаџере који имају знање из пословног управљања, организације руковођења запосленима и продаје. Њих треба образовати и оспособити за обављање овако важне функције која ће унапредити организацију рада задруга.


Категорија коопераната (придружени чланови) доминира по броју (у просеку по земљорадничкој задрузи њихов број је 4-5 пута већи у односу на број задругара) и обиму пословања у односу на чланове задруге. У великој мери доприносе успеху задруга. Са друге стране, нису мотивисани за удруживање у задругу. Они (кооперанти) на тај начин не сносе било какав пословни ризик, а такође не учествују и у евентуалној расподели добити нити у одлучивању. У мањем броју случајева постоји и затвореност задруга за пријем нових чланова. То се обично дешава у задругама које имају своју економију и где преовлађују запослени задругари. На тај начин се нарушава један од основних задружних принципа „отворених врата“.


Познато је да Устав Републике Србије више не познаје друштвену него само државну, приватну и задружну својину, а доста својине, укључујући и пољопривредно земљиште и друге капацитете још је формално или фактички у статусу друштвене својине која не постоји као категорија својине. Она је створена радом и пословањем задруга и задругара, а није у њиховом власништву. Нерешено питање друштвене својине у многоме кочи (инхибира) рад и пословање земљорадничких задруга. Изненађујуће је и недовољно познавање међународних задружних принципа које задруге у земљама са развијеним задругарством поштују и послују на тим принципима и на тај начин остварују своје економске, социјалне и културне интересе.



Да би се смањио ризик при пословању, задруге треба да се удружују по хоризонтали (производно/продајном или територијалном принципу) и по вертикали у асоцијације. На тај начин би представљале релевантну снагу чији ће заједнички наступ при набавци репроматеријала, уговарању производње и продаје и преговори са државним институцијама резултирати остваривањем својих права и интереса.


Занемарују се образовање и стручно усавршавање задругара. Задруге треба да организују едукације задругара и коопераната о задружним вредностима и принципима и свим актуелним темама битним за унапређење пољопривредне производње. Такође, треба организовати и курсеве обуке којима би били обухваћени задружни лидери из редова чланова задруга. Задруге треба да се повежу и са пољопривредним школама и другим релеватним институцијама у циљу што стручнијег едуковања путем радионица, курсева, предавања где би се задругари упознавали са новим технологијама које би примењивали у својој производњи. Не треба заобићи и постојећи стручни кадар у задругама који треба да се усавршава како би помогао члановима да се прилагоде новим захтевима тржишта како би опстали и били конкурентни.


У борби против сиве економије и разних накупаца требало би да имају веће учешће (у зависности од могућности) како би се елиминисали или умањили посредници који „зидају” цене пољопривредних производа које нарочито осећа купац-потрошач. Ограничавајући фактор су средства, капацитети, пласман и недовољно удруживање са задругама исте или сличне делатности.


Развој пољопривреде у великој мери инхибира и недостатак штедно-кредитних задруга. Њихово постојање би омогућило кредитирање пољопривредне производње путем набавке репроматеријала, механизације, опреме и слично. Мали је број задруга које користе државне субвенције или развојне кредите као и стране донације. Слабо су информисани и о могућностима коришћења предприступних фондова ЕУ, а такође је и незаинтересованост за увођење стандарда система квалитета и политике безбедног производа.


Земљорадничке задруге у доброј мери користе знања и искуства пољопривредних саветодавних и стручних служби које могу допринети њиховој конкурентности на тржишту. Што се тиче планских докумената (стратегија развоја, маркетиншки и финансијски план), незнатан је број задруга које су их усвојиле. То су документи којима се дефинишу циљеви, правци и начин спровођења постављених задатака и стратегија наступа на тржишту.


Задруге треба да унапреде организацију рада како би послужиле сврси постојања и омогућиле пољопривредним произвођачима да њихови производи задовоље у квалитету , квантитету и континуитету испоруке како би опстали на све захтевнијем тржишту. Задруге треба да буду носиоци економског, социјалног и културног развоја села које би било привлачно и за инвеститоре и тиме омогућило њен бржи напредак, а са тим и напредак читавог друштва. Зато је потребно стално промовисати задругарство посебно у руралним срединама.




Перић Предраг дипл.инг